Oko 5 sati popodne bio sam u autobusu na liniji Brzi Brod - Ratko Jović. U autobusu je bio i jedan tamnoputi dečak koji je pevao čudne stihove: "Aliluja, alilija, slava Tebje, pokojni duši". Lepo bi mi zvučalo da nije one dve reči na kraju. Inače, stihovi koje sam dosta puta pevao u okviru ruske duhovne muzike.

Sajam knjiga je juče zatvoren. Od Tolstoja samo "Ana Karenjina" i polovan "Rat i mir" (pojedinačno). Od Dostojevskog dosta veći izbor. Ali sam saznao da je "Mrtve duše" napisao Gogolj, a ne Dostojevski.

Ona jedina knjiga koju je Lao Ce napisao se mogla kupiti. Pogledao sam početak, i iznenadio sam se koliko je loše prevedeno.

"Izraziti" umesto "imenovati". Tao se može izraziti, ali ne rečima.

"Ime" samim tim što se ne može imenovati ne postoji.

"Nepostojanje" - koji je uopšte smisao govoriti o nečemu što ne postoji? To više liči na onaj Neronovski princip da sve što postoji treba uništiti da bi se izgradilo nešto novo.


Ovo su ti stihovi po meni neuporedivo bolje prevedeni:

Put kojim se može putovati, nije večni put, Ime koje se može imenovati, nije večno ime.
Bezimeno, izvor je Neba i Zemlje, Imenovano, majka je sviju stvari.

(izvor:  http://sh.wikipedia.org/wiki/Lao_Tzu)