Te 1996 Suza je bila asistent dirigenta, a Špaja dirigent.
Primila me je uljudno, sa tonom pristojnosti i duznosti koji je licio na onaj doterani zvuk motora kod modernih automobila.
Ali nekako sam uvek sumnjao na sve. Sto se tice hora, da li mi je glas stvarno pogodniji za bariton nego za drugi tenor.
Ali nekoliko godina kasnije, nisam mogao da verujem na reci jedne osobe da postoje ljudi koji razumeju mal'te ne samo pravo jaceg, iako ne pripadaju najnizim slojevima drustva. Bolje reci mnogo ih je vise nego sto sam mogao da verujem.
Radio sam vise godina. Ali ukus skamenjenog peciva pravljenog od ubajacenog pa samlevenog peciva nisam nimalo voleo. Mada pekare i prodavacice u njima obicno izgledaju vrlo dopadljivo. Da li su logorasima u Ausvicu davali gore? Tesko mi je to da zamislim.
Sad vec dugo ne kupujem u pekarama, mada mi nije bas jasno zasto mi niko ne persira, mada se ja to uvek trudim iz pristojnosti.
Ali u nekim prodavnicama ocigledno prodaja i ne ide bas dobro. A prodavci naravno i ne bas zadovoljni. Kazu torbu treba staviti do kase zbog sigurnosti. A i stvarno cini se da mi je tog dana, u toj prodavnici velikog trgovnskog lanca nestalo nesto iz torbe.
A u drugim dosta bolje. Ipak, u jednoj takvoj prodavnici prodavac me je dugo gledao, a meni nije bilo bas jasno zbog cega. Ali ni njegov odgovor nije bio bas jasan. Pominjao je neke crvene novcanice, iako mu ja jos nisam dao nikakav novac.
Slava je dobro prosla, osim sto je bas kada je trebalo da mi stignu gosti nestala struja.
Ponovo sam sreo tog kolegu iz fabrike. I opet sa istim covekom popravlja isti automobil. Ti susreti su cudne slucajnosti. Obicno je vezano za buvljak na pijaci automobila. Ali sreo sam ga i jednog od ta 4 dana kad sam se vracao iz jednog sela gde sam bio kod drugog kolege iz iste firme radi popravke kompjutera, a drugog od ta 4 (mada mi se cini cak i istog) njegovog sina. Sad kaze radi na Mat.insitutu Akademije nauka.
Takodje i komsiju sa sprata koga sam jedno vreme redovno sretao pri povratku sa posla. Kao da je bas u liftu zapalio cigaretu.
A drugi komsija, dosta stariji, juce rece da nije imao kljuc od vrata zgrade. Cudno da sam ga i malopre video na autobuskoj stanici.
A kamere u zgradi ne znam da li stvarno rade. Mada mi osecaj nije nimalo prijatan. Taj krupni komsija poslovnog izgleda izgledao je vrlo revnosno u uvodjenju kamera. Ne bi me cudilo da je iz neke stranke. Rekao je da će kamere biti zamaskirane tako da se neće moći uočiti. Na moju opasku da su onda možda i u moj stan fabrički uvedene kamere, on je rekao “To nikada nećeš saznati”. Ne samo zato sto sam citao "1984", ali mislim da svako ko je citao tu knjigu, a ne samo gledao ekshibicionisticki TV show "VB" bi se slicno osecao.
Primila me je uljudno, sa tonom pristojnosti i duznosti koji je licio na onaj doterani zvuk motora kod modernih automobila.
Ali nekako sam uvek sumnjao na sve. Sto se tice hora, da li mi je glas stvarno pogodniji za bariton nego za drugi tenor.
Ali nekoliko godina kasnije, nisam mogao da verujem na reci jedne osobe da postoje ljudi koji razumeju mal'te ne samo pravo jaceg, iako ne pripadaju najnizim slojevima drustva. Bolje reci mnogo ih je vise nego sto sam mogao da verujem.
Radio sam vise godina. Ali ukus skamenjenog peciva pravljenog od ubajacenog pa samlevenog peciva nisam nimalo voleo. Mada pekare i prodavacice u njima obicno izgledaju vrlo dopadljivo. Da li su logorasima u Ausvicu davali gore? Tesko mi je to da zamislim.
Sad vec dugo ne kupujem u pekarama, mada mi nije bas jasno zasto mi niko ne persira, mada se ja to uvek trudim iz pristojnosti.
Ali u nekim prodavnicama ocigledno prodaja i ne ide bas dobro. A prodavci naravno i ne bas zadovoljni. Kazu torbu treba staviti do kase zbog sigurnosti. A i stvarno cini se da mi je tog dana, u toj prodavnici velikog trgovnskog lanca nestalo nesto iz torbe.
A u drugim dosta bolje. Ipak, u jednoj takvoj prodavnici prodavac me je dugo gledao, a meni nije bilo bas jasno zbog cega. Ali ni njegov odgovor nije bio bas jasan. Pominjao je neke crvene novcanice, iako mu ja jos nisam dao nikakav novac.
Slava je dobro prosla, osim sto je bas kada je trebalo da mi stignu gosti nestala struja.
Ponovo sam sreo tog kolegu iz fabrike. I opet sa istim covekom popravlja isti automobil. Ti susreti su cudne slucajnosti. Obicno je vezano za buvljak na pijaci automobila. Ali sreo sam ga i jednog od ta 4 dana kad sam se vracao iz jednog sela gde sam bio kod drugog kolege iz iste firme radi popravke kompjutera, a drugog od ta 4 (mada mi se cini cak i istog) njegovog sina. Sad kaze radi na Mat.insitutu Akademije nauka.
Takodje i komsiju sa sprata koga sam jedno vreme redovno sretao pri povratku sa posla. Kao da je bas u liftu zapalio cigaretu.
A drugi komsija, dosta stariji, juce rece da nije imao kljuc od vrata zgrade. Cudno da sam ga i malopre video na autobuskoj stanici.
A kamere u zgradi ne znam da li stvarno rade. Mada mi osecaj nije nimalo prijatan. Taj krupni komsija poslovnog izgleda izgledao je vrlo revnosno u uvodjenju kamera. Ne bi me cudilo da je iz neke stranke. Rekao je da će kamere biti zamaskirane tako da se neće moći uočiti. Na moju opasku da su onda možda i u moj stan fabrički uvedene kamere, on je rekao “To nikada nećeš saznati”. Ne samo zato sto sam citao "1984", ali mislim da svako ko je citao tu knjigu, a ne samo gledao ekshibicionisticki TV show "VB" bi se slicno osecao.
