Pred slavu Sveti Aranđel, bio sam u jednoj prodavnici da kupim pivo. Pošto sam imao samo dve prazne flaše, zamolio sam prodavačicu da mi da tri flaše piva, uz napomenu da imam dobre namere u smislu da vratim pozajmljenu flašu.

“Razumem, ali znate kako se kaže”, reče ona, “put do pakla je popločan dobrim namerama.”

“I ja vas razumem”, rekoh, “kao i tu izreku, ali onda ispada da treba da imamo loše namere, pa će onda valjda sve biti u redu.”

P.S. nisam trenutno siguran da li “Sveti” treba velikim ili malim slovom, ali da ne bi ispalo da ne poštujem Sv. Aranđela napisao sam velikim. Ako je greška, videće se ono što je ionako tačno, a to je da mi nije najbolje poznato to pravopisno pravilo. A da sam napisao malim slovom, a treba veliko, ispalo bi da ne poštujem Sv. Aranđela, što nikako nije tačno.

Negde i prodavci sa srednjom školom vrlo mnogo znaju, mudri su i nadasve revnosni. Naime, vrlo su brižljivi u svojoj nameri da svakom kupcu daju baš ono što mu i pripada. A i ne cene ljude samo po tome sa koliko novca raspolažu.

It's bad when human rights and freedom is restricted. So now it's much better. But somehow, some people got a strong desire to tell they are restricted. It was too obvious it was wrong, so they went to psychiatrist.

There were some bad pupils. They were hiding their prejudices from knowledge teachers were transmitting.

But after some time, they found out it is much better to look at them. In fact, teachers themselves didn't take the teachings to seriously.

So it looks like pupils in fact helped them? Now when they don't take the teachings seriously, they feel much plesent. Just no one understood why remmember and tell it. So now it became a game.

But strangely, some people became nervous.

It's all the same. Only the pictures became more fantastic. Or more fatal. We don't sing about flowers anymore. Nor about dignity. Nor pride. Nor glory.

Is it a problem? No.

It's all the same. Even the red color on faces that is not alive.

In fact, looks like it was a bit more alive some time ago.

It’s the age of communications. But no one really understands anyone. At the moment a man ( or women) starts to think what to say and how to say, the communication is not anymore.

The communication is not learnt. It is given to us by birth. What is learnt is language.

Oko 5 sati popodne bio sam u autobusu na liniji Brzi Brod - Ratko Jović. U autobusu je bio i jedan tamnoputi dečak koji je pevao čudne stihove: "Aliluja, alilija, slava Tebje, pokojni duši". Lepo bi mi zvučalo da nije one dve reči na kraju. Inače, stihovi koje sam dosta puta pevao u okviru ruske duhovne muzike.

Sajam knjiga je juče zatvoren. Od Tolstoja samo "Ana Karenjina" i polovan "Rat i mir" (pojedinačno). Od Dostojevskog dosta veći izbor. Ali sam saznao da je "Mrtve duše" napisao Gogolj, a ne Dostojevski.

Ona jedina knjiga koju je Lao Ce napisao se mogla kupiti. Pogledao sam početak, i iznenadio sam se koliko je loše prevedeno.

"Izraziti" umesto "imenovati". Tao se može izraziti, ali ne rečima.

"Ime" samim tim što se ne može imenovati ne postoji.

"Nepostojanje" - koji je uopšte smisao govoriti o nečemu što ne postoji? To više liči na onaj Neronovski princip da sve što postoji treba uništiti da bi se izgradilo nešto novo.


Ovo su ti stihovi po meni neuporedivo bolje prevedeni:

Put kojim se može putovati, nije večni put, Ime koje se može imenovati, nije večno ime.
Bezimeno, izvor je Neba i Zemlje, Imenovano, majka je sviju stvari.

(izvor:  http://sh.wikipedia.org/wiki/Lao_Tzu)

Te 1996 Suza je bila asistent dirigenta, a Špaja dirigent.

Primila me je uljudno, sa tonom pristojnosti i duznosti koji je licio na onaj doterani zvuk motora kod modernih automobila.

Ali nekako sam uvek sumnjao na sve. Sto se tice hora, da li mi je glas stvarno pogodniji za bariton nego za drugi tenor.

Ali nekoliko godina kasnije, nisam mogao da verujem na reci jedne osobe da postoje ljudi koji razumeju mal'te ne samo pravo jaceg, iako ne pripadaju najnizim slojevima drustva. Bolje reci mnogo ih je vise nego sto sam mogao da verujem.

Radio sam vise godina. Ali ukus skamenjenog peciva pravljenog od ubajacenog pa samlevenog peciva nisam nimalo voleo. Mada pekare i prodavacice u njima obicno izgledaju vrlo dopadljivo. Da li su logorasima u Ausvicu davali gore? Tesko mi je to da zamislim.

Sad vec dugo ne kupujem u pekarama, mada mi nije bas jasno zasto mi niko ne persira, mada se ja to uvek trudim iz pristojnosti.

Ali u nekim prodavnicama ocigledno prodaja i ne ide bas dobro. A prodavci naravno i ne bas zadovoljni. Kazu torbu treba staviti do kase zbog sigurnosti. A i stvarno cini se da mi je tog dana, u toj prodavnici velikog trgovnskog lanca nestalo nesto iz torbe.

A u drugim dosta bolje. Ipak, u jednoj takvoj prodavnici prodavac me je dugo gledao, a meni nije bilo bas jasno zbog cega. Ali ni njegov odgovor nije bio bas jasan. Pominjao je neke crvene novcanice, iako mu ja jos nisam dao nikakav novac.

Slava je dobro prosla, osim sto je bas kada je trebalo da mi stignu gosti nestala struja.

Ponovo sam sreo tog kolegu iz fabrike. I opet sa istim covekom popravlja isti automobil. Ti susreti su cudne slucajnosti. Obicno je vezano za buvljak na pijaci automobila. Ali sreo sam ga i jednog od ta 4 dana kad sam se vracao iz jednog sela gde sam bio kod drugog kolege iz iste firme radi popravke kompjutera, a drugog od ta 4 (mada mi se cini cak i istog) njegovog sina. Sad kaze radi na Mat.insitutu Akademije nauka.

Takodje i komsiju sa sprata koga sam jedno vreme redovno sretao pri povratku sa posla. Kao da je bas u liftu zapalio cigaretu.

A drugi komsija, dosta stariji,  juce rece da nije imao kljuc od vrata zgrade. Cudno da sam ga i malopre video na autobuskoj stanici.

A kamere u zgradi ne znam da li stvarno rade. Mada mi osecaj nije nimalo prijatan. Taj krupni komsija poslovnog izgleda izgledao je vrlo revnosno u uvodjenju kamera. Ne bi me cudilo da je iz neke stranke. Rekao je da će kamere biti zamaskirane tako da se neće moći uočiti. Na moju opasku da su onda možda i u moj stan fabrički uvedene kamere, on je rekao “To nikada nećeš saznati”. Ne samo zato sto sam citao "1984", ali mislim da svako ko je citao tu knjigu, a ne samo gledao ekshibicionisticki TV show "VB" bi se slicno osecao.